Zgode i nezgode šegrta Copya

Eto i jednog posta od mene, nakon podužeg vremena. Tako to meni dođe, nekada me puca, kako to slikovito zovem (erm, može li se nešta slikovito zvati?!), skribomanija, a nekad mi se tako neee daaaa ama baš ništa pisat. Nije da nemam inspiracije, padaju meni dobre teme na pamet, samo mi mrsko pisat. Izgleda da me sad safat’o baš takav period, pa ako štagod i napišem, nije Bog zna šta. Obzirom da sam veliki pobornik one ‘Ako nemaš šta pametno reć’, drž’ jezik za zubima’, tj. u ovom slučaju ‘prste dalje od tastature‘, sve kontam bolje ništa i ne pisat. Što bih se patio, uostalom – gdje je tu gušt? A i rezultati budu potanki.

Ipak, da ne bi bilo da sam blog baš ono skroz zapostavio, odlučio sam se okrenuti reciklaži. Blogam s manjim ili većim pauzama od proljeća 2006., nađe se tu finih postova (bar se nadam da su fini)  za koje je prava šteta da čame u nekoj arhivi, bez da iko na njih naleti. Jedan takav post, naslovljen ‘E Lunno, Lunno‘ objavljen je 09.01.2007. (prije skoro 3 godine! wow, kako vrijeme leti!) i rezultat je kojekakvih ‘kletvi’ i chain-postinga koji su u to vrijeme bili popularni na blogger.ba servisu.

Cilj svega toga je bilo da se mi, bloggeri, međusobno malo bolje upoznamo i nasmijemo se zgodama i nezgodoma naših blog-kolega. Obzirom da na ovom blogu u pravilu ne pišem o sebi (koga to uostalom zanima?), a imajući u vidu da iznimke potvrđuju pravila, odlučio sam prenijeti pomenuti arhivksi post u cjelosti. Čak ću ga ponešto i proširiti, ako mi se bude dalo.

Elem, koga zanima – bujrum…

1. Bio sam sitno djete i vazda su me mlatili. Jednom sam s tetom (žena što me čuvala – nisam išao u obdanište, imao sam nešto ala dadilju koju sam kao vrlo praktično dijete zvao – teta) išao na planinu, u nekakav planinarski dom na Trebeviću. S nama je u busu bio jedan krupniji klinac koji me je svako malo ćuškao i udarao, valjda unuk od neke tetine jaranice. Kad god bi skužio da one dvije ne gledaju iskoristio bi priliku da me spuca. Kad smo došli u taj dom, izvukao me je na balkon i nastavio mlatit. Nekako sam pobjegao. Kasnije sam ga zvao: “Dođi da ti nešto pokažem”. Namamio sam harambašu pod jedan od stolova, a kad je klinac zadigao stolnjak da vidi šta je to ispod, dobio je šaku u nos. Jadno dijete, osjetljivo, odmah mu je krv krenula. Nisu je zaustavili do Sarajeva… Teta me pošteno namlatila kad smo došli kući. “Ti ćeš se meni fakin pravit, tuć’ djecu okolo, a da ti ništa skrivila nisu…”

2. Bio sam na moru kod tetke. Njen prvi komšija je bio jedan lokalac, Dalmat. Ima sina, mog vršnjaka. Tetka je uredila da se nas dva igramo zajedno, ‘Da djeca ne budu sama‘. Mali se nafurao da je jači od mene (i bio je – ko klinac bio je isto međed, a i sad je, ako ćemo pravo) i da mi zato može govorit šta ću i kako radit. Igrali smo se u pijesku s nekak’im bagerima. Ja sam imao pravo dobar bager, stric mi donio iz Berlina pravi metalni, teški (to je tad bilo, ono, WOW). On je imao nekakav polomljen, plastični. Pošto je bio jači, red je bio da se mijenjamo ‘za posve’, jer jači treba imat bolji bager. I dobio ga je, ali u glavu. Opet krvi na sve strane. Mnogo godina kasnije smo se i sprijateljili, al’ mi nikad nije priznao koliko je šavova bilo tog ljeta.

3. Do sad ste skužili da sam bio lud klinac. Ali to nije ništa naspram ovog. U komšiluk je jednog ljeta došla neka klinka i njen mlađi brat. Moja stara se pazila s njenom tetkom. Mala je tad bila treći osnovne, buraz joj je bio prvi. Ja sam tek trebao krenut u školu. Ufurao sam se da mi je ona cura. Bio sam pravo ljubomoran i njen buraz mi je išao na živce. Stara je otišla kod komšinice na kafu, a nas troje smo se ostali igrat kod nas u stanu. Prvo sam buraza zaključao u kupaonu, a onda sam nagovorio klinku da se skinemo. Nikad prije, a ni poslije, nisam vidio svog starog da je napravio facu kao onda kad nas je čopio onako gole na trosjedu u dnevnoj sobi… Šta ćete, napredno dijete. Gledao sam u nekom filmu da kad imaš curu, trebaš je skinut. Samo što u filmu nisu prikazali šta treba radit dalje, pa ni ja nisam znao. Samo smo ostali ležat onako goli. Stari nije rekao ni riječ, ali me je stara prebila k’o vola u kupusu. Klinku ni buraza više nikad nisam vidio (razumljivo), ali stara i tetka-komšinica su još uvijek dobre.

4. Stara se nafurala da vodi svoju pravo dobru jaranicu i njeno dvoje djece kod nas na vikendicu preko ljeta. Ja sam išao sa starom, stari je radio, valjda nije imao dovoljno godišnjeg, šta li. Tad sam bio možda prvi-drugi osnovne. Ovo dvoje djece od jaranice su bili negdje treći razred (ženska) i prvi (buraz). I bilo nam je lijepo koliko se sjećam, baš smo se siti naigrali. Sranje je bilo što smo morali rano u krevet (jaranica od stare vazda bila zajebana, a onda i stara krenula trenirat strogoću). Nikad nisam volio da mi se išta nameće. Mi klinci bi se iskrali čim bi nas strpale u krpe, i nastavili se igrat ispod jorgana. To mi je bilo drago, jer mi se mala sviđala. Kad mi je predložila da spavamo zajedno, totalno sam se ustrto i pobjegao glavom bez obzira. Priznajem da sam se usro od straha i da su mi se noge odsjekle – nisam znao šta da radim. Sva kuraž je nestala u tren… Nakon ove dogodovštine nabavio sam od starije raje pornjave, po preporuci. Čisto iz edukativnih razloga, da ne bude da legnem sa ženskom, a da ne znam šta i kako (pametnom dvaput dosta). Izvukao sam i pouku: od tad ne odbijam kad se neka treba nudi da spavam s njom.

5. Godinama kasnije, negdje u drugom-trećem srednje, s ekipom sam znao zacugat u nekakvoj kafančini. Negdje pred zoru, kad bi se počeli trijeznit i kad bi krenula priča, s nama bi za sto sjeo i gazda pomenute kafane, kog smo svi zvali čika Fudo. Čika Fudo, tada već u najboljim godinama, bio je čovjek bogatog životnog iskustva. Navodno je u Berlinu još tada imao ‘ćerkicu’ od kojih 32-33 godine, pa blizance u Minhenu, pa sina u Mađarskoj s kojim godinama ne kontaktira, pa kćerku u Osijeku, Bog će ga znat koliko šćenadi po Sarajevu… Pogađate, čika Fudo je znao iskoristit blagodeti ferijale i čoporativno organiziranih odlazaka na more za vrijeme ex-Yu. Jednom prilikom svi smo ispričali po jednu šega priču iz djetinjstva, ja sam ispričao ovu s kćerkom mamine jaranice u glavnoj ulozi. Naravno, nisam rekao da sam se ustrt’o (gdje ćeš tako nešto priznat pred čika Fudom!), ali sam onako u pjanskoj nekako kroz priču došao do djela kad sam skontao da mala spava u čarapama (soknama, je l’). Kao prava toplokrvna živuljka koja i usred zime turi noge ispod jorgana da lakše zaspi, nikad mi nije bilo jasno kako neko može spavat u čarapama. Čika Fudo me samo pogledao ispod oka, s cigarom za zubima: “Sine, nije bitno jesu l’ li joj noge vruće il’ hladne, nit šta ima na njima, glavno da je između nogu topla i da tu nema ništa navučeno.”. I bi u pravu čovjek.

6. Spomenuti čika Fudo, kako već rekoh, bio je čovjek bogatog životnog iskustva (muški pandan Žuži Jelinek) koje se nije libio podjelit s mlađarijom. Jednom nas je uhvatio kako u priči spominjemu svima omiljenu poštapalicu pičkin dim. Odma’ je uslijedilo (logično) pitanje: “Momci znate li vi šta je to za prave pičkin dim?”. Vrlo brzo je slavodobitno utvrdio da niko nema pojma i još slavodobitnije sa šanka čopio svoju cugu i sjeo s nama za sto. “Pičkin dim, e to ti je ono kad karaš, a vani pravo hladno. E sad, kako je hladno, i njoj se skupi, pa pravo dobro dihtuje. I sad, kad ga vadiš, čuje se ono plop i para što izađe iz pičke, e to ti je sine, pičkin dim”. Niko nije znao pričat lovačke k’o čika Fudo.

7. Šesti osnovne sam išao u Beogradu. Samo jedno polugodište (drugo, prvo sam preskočio). Svima sam slagao da imam sestru blizanku, i da je pravo lijepa i totalno cool. Toliko sam im nalagao o njoj da su je odjednom svi željeli upoznati. Dolazili su i kod mene kući, ali ona bi uvijek ili bila u školi (išla je u drugu školu, pa šta ste mislili?), ili vani s drugaricama. Čak sam i neke fotke nabavio. Na slici ja i jedna rodica koja je savršeno odgovarala opisu. Nikad nisu skužili da sam lagao.

8. Sestra blizanka je imala pravi comeback prije koju godinu. Kad sam se spremao ići u Zagreb neke cure su me zamolile da im kupim nekakve ala marame sa dukatima za trbušni ples (to je tad valjda bilo in). Nema problema, zapucam na Baščaršiju, nađem radnju i počnem birat. Gleda me onaj prodavač malo čudno: ‘Je li momak, ‘oće l’ se to nekom posrećit noćas, aaa?’. ‘Jok, ovo za sestru kupujem…’, u prvi mah nisam ni skontao šta sam mu rekao. Pa gdje ću mu sad objašnjavat da ovo kupujem za jednu jaranicu za koju bih volio da mi je više od jaranice, za jednu jaranicu koja mi je bila više od jaranice i za jednu trebu koju u biti slabo znam, ali je dobra jaranica od mog pravo dobrog jarana. Lakše slagat. I biram ja dalje i ne zarezujem lika mnogo. ‘Je l’ mlađa?’. ‘Jok’. ‘Starija?’. ‘Jok’. E tek sam sad skont’o šta govorim. ‘Pa kako???’. ‘Blizanka…’. Izvukao sam se. ‘Živi u Beču, studira vani, nismo se vidjeli od zime, a pravo smo bliski, pa je idem malo posjetit. Kontam šta bih joj mog’o kupit da je podsjeti na Bosnu i Saraj’vo…’. ‘Aaaa. A šta studira gore?’. ‘Ekonomiju, treća godina…’, što bi u Sarajevu rekli, niđe veze. Elem, uzeh ja tri komada te trbušno-plesne opreme (za sestru, ofkors, još sam nasr’o kako je pravo zgodna – pa kakva bi i bila, kad mi je sestra, čuj?!), i još dobih popust – na sestru. Naravno, čaršija je to, odro je on mene propisno, al’ eto, ostade mi u sjećanju ono ‘Hajd, eto, kad je za sestru, popust 10 maraka…’.

Pogledajte i ovo:

• [Blog Action Day 2010] Potok i flaša vode
• Command & Conquer Red Alert na Windows 7 (64 bit)
• Dan 9. – Igre i Xbox Live
• [Blog Action Day 2011] Pizza und Cola
• Dan 5. – Zvuk, slika, akcija